-Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Ono što se već iz­vje­sno vri­je­me ku­va i što pro­vi­ja­va i leb­di kroz va­zduh u pa­tri­ot­skim i dru­gim ro­do­lju­bi­vim kru­go­vi­ma, ali i po čar­šij­skim ku­lo­a­ri­ma, a sve za­pra­vo od on­da ka­da se po­če­lo s ra­znim ustup­ci­ma na na­šu šte­tu i ko­ri­snim ne­ja­sno­ća­ma kroz for­mu tzv. Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma, na­po­kon je do­bi­lo za­slu­že­nu jav­nu di­men­zi­ju.
I ne­ka je, to je te­ma ko­ja pre­va­zi­la­zi po­li­tič­ke tak­ti­ke i kal­ku­la­ci­je, ona za­di­re mno­go du­blje i ši­re, se­že do su­šti­ne bi­ća na­šeg na­ro­da.
Mo­gu­će da su to osje­ća­li i dru­gi ili ba­rem ve­ći­na, ali ma­lo je ko­me ba­sta­lo da to i jav­no sa­op­šti i ši­roj jav­no­sti ob­zna­ni.
Ni­je to, mo­ra se pri­zna­ti, ni te­ma za sva­ko­ga i ne pa­da u dio sva­ko­me da go­vo­ri o njoj, po­go­to­vo ne ono­me ko­ji, ka­ko ka­že Mar­ko Mi­lja­nov, ni­je ,,ka­dar da sta­ne iza isti­ne’’.
I na­šao se ne­ko ka­ko to obič­no i bi­va ko­me pri­li­či da go­vo­ri o Ko­sme­tu s pu­nim pra­vom, kao su­di­o­nik ve­li­ke ko­sov­ske dra­me, kao ne­ko ko je svo­jim ru­ka­ma sa­ku­pljao dje­lo­ve ti­je­la po­bi­je­nih i ma­sa­kri­ra­nih Sr­ba i sa­hra­nji­vao ih u ju­žnoj po­kra­ji­ni s kra­ja de­ve­de­se­tih go­di­na... Ne­ko ko je ču­var pa­tri­ja­r­škog tro­na u Pe­ći i či­ja je du­žnost da u ova­kvim (ne)pri­li­ka­ma re­a­gu­je.
Šta god mi­sli­li i ne znam ka­kvi bi­li lju­bi­te­lji je­zi­ka, sti­la i stil­skih fi­gu­ra, pa čak i bez ob­zi­ra na pri­pad­nost bi­lo ko­joj po­li­tič­koj gru­pa­ci­ji ili ide­o­lo­gi­ji, kri­vo sto­ji a pra­vo zbo­ri, mo­ra se pri­zna­ti da je mi­tro­po­lit ne­dav­no re­kao isti­nu o naj­no­vi­joj ko­sov­skoj dra­mi i ona je bi­la, ka­ko ka­že Nje­goš ,,iz gla­ve ci­je­lo­ga na­ro­da’’ (ni­je ka­zao ni po­lu­i­sti­nu , ni hi­lja­du isti­na ka­ko se re­ci­mo vje­ru­je u Ja­pa­nu, gdje sva­ki čo­vjek ima ne­ku svo­ju vr­stu isti­ne, po ko­joj ni­ko ni­kad ne do­đe u si­tu­a­ci­ju da go­vo­ri laž). Re­kao je či­stu i pra­vu isti­nu ko­ja ti­šti i nje­ga i sve nas i za­i­sta njo­me je po­go­dio u me­tu, i to u sa­mi cen­tar i iza­zvao tek­ton­ske po­re­me­ća­je i ve­li­ke uda­re, pa ko­me mi­lo, a ko­me kri­vo.
Bo­lje re­ći, mi­tro­po­lit je po­go­dio, ka­ko re­če je­dan pri­ja­telj, pra­vo u ži­vac, i taj ži­vac je ipak dao ne­ki ka­kav- ta­kav znak... Pro­sto, dao je znak da je na ne­ki na­čin živ, tom svo­jom go­to­vo in­stink­tiv­nom re­ak­ci­jom, bez že­lje da sa­da ula­zim u po­lje me­di­ci­ne i nje­go­vu srž i struk­tu­ru ko­li­ko je taj ži­vac ili nerv zdrav i je li uop­šte zdrav ili bo­le­stan... Pri­sje­tih se, sa­svim slu­čaj­no, one ču­ve­ne iz­re­ke da bo­lest ni­je sa­mo ono što bo­li.
Ču­var peć­kog tro­na je sa­op­štio ono što u osno­vi i mi­sli na­ša cr­kva, bez ob­zi­ra na ne­ke opreč­ne sta­vo­ve, a što pak ne­ki iz prag­ma­tič­nih, di­plo­mat­skih ili dru­gih raz­lo­ga, iako su po­zva­ni da sve po­tvr­de, na­ža­lost, u ovom od­sud­nom isto­rij­skom tre­nut­ku to ne že­le da ura­de?!
Kad po­me­nuh isti­nu, ka­žu da ona u se­bi ima ne­ku ne­vje­ro­vat­nu moć da iza­zo­ve ja­ke re­ak­ci­je i po­tre­se na sve stra­ne, da­ka­ko da iza­zo­ve i ve­li­ku bol, ali na­kon nje­nog dej­stva ipak do­la­zi do olak­ša­nja... Isti­na u isto vri­je­me i oslo­ba­đa i pro­vje­re­no ima otre­žnju­ju­ći efe­kat.
Re­koh isti­nu i spa­sih du­šu svo­ju.
I upra­vo ona­ko ka­ko nas mi­tro­po­lit go­to­vo tri­de­set lje­ta očin­ski sa­bi­ra i pri­vo­di ži­vo­me Bo­gu, da svi u ra­do­sti ov­dje na ze­mlji osje­ti­mo pre­du­kus Car­stva Bož­jeg, ta­ko je ovog pu­ta ja­či­nom svog du­ha i in­stink­ta, ali i ve­li­kog du­hov­nog opi­ta osje­tio taj uža­sni pre­du­kus iz­da­je ko­ji se nad­vio nad na­šim na­ro­dom... I ni­je htio to za­dr­ža­ti za se­be, po onoj ri­je­či sve­tog vla­di­ke Ni­ko­la­ja: ,,Ako sam po­zvan da bra­nim se­be, ću­ta­ću, ali ako sam po­zvan da bra­nim isti­nu- go­vo­ri­ću’’, po­di­je­lio je tu bri­gu s na­ro­dom i ma­ni­rom ne­se­bič­nog al­tru­i­ste vra­tio, na sa­mo nje­mu svoj­stven na­čin, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju na glav­nu po­zor­ni­cu, u na­še ži­vo­te, u na­ša raz­mi­šlja­nja.
Ko­so­vo i je­ste mje­ra sva­ko­ga od nas i ono se opet vra­ća na ve­li­ka vra­ta, iako što se me­ne ti­če, ni­kad ni­je ni od­la­zi­lo... Ru­ku na sr­ce, od mno­gih je bi­lo po­ma­lo za­bo­ra­vlje­no ili su se ne­ki umo­ri­li od pri­če o nje­mu.
Da­nas, vi­še ne­go ikad, mo­ra­mo bi­ti svje­sni se­be, svo­je sud­bi­ne i mje­sta na ko­me smo se ro­di­li... Po­treb­na nam je sve­stra­na auto­re­flek­si­ja na te­mu na­šeg du­hov­nog bi­ća i iden­ti­te­ta (da ni­je sa­mo sto­mak naj­va­žni­ji or­gan na­šeg ži­vo­ta)... Na­su­šno nam je po­treb­no isto­rij­sko sa­mo­o­dre­đe­nje, sa­mo­o­sje­ća­nje i sa­mo­sa­zna­nje (da Evrop­ska uni­ja ni­je put bez al­ter­na­ti­ve), isto­rij­sko -ci­vi­li­za­cij­sko na­zna­če­nje kao i nad­i­sto­rij­ski i me­ta­fi­zič­ki sa­dr­žaj poj­ma pra­vo­slav­ni Sr­bin.
Mi­tro­po­lit nas je pod­sta­kao na jed­nu sve­o­bu­hvat­nu kon­tem­pla­ci­ju o ovim te­ma­ma.
S dru­ge stra­ne, mo­ra­mo kao pra­vo­slav­ni hri­šća­ni i lju­di otvo­re­ne on­to­lo­gi­je bi­ti svje­sni i naj­bli­žeg okru­že­nja, ra­zu­mje­ti da po­sto­ji i za­ja­pu­re­na dru­go­sr­bi­jan­ska kli­ka s pin­ce­ta­ma u ru­ka­ma, kao i nje­na po­lu­se­stra mon­te­ne­grin­sko-du­kljan­ska dru­ži­na opi­je­na slat­kim pi­ći­ma evro­a­tlan­ti­zma ko­ja sve ba­ca pod no­ge za­rad bo­ljeg ži­vo­ta i eko­nom­skog bla­go­sta­nja... Ko­ja pri­hva­ta da bu­de i opa­nak sa­mo ako će se na­ći da taj ,,pro­je­kat’’ po­dr­ži... Ra­zu­mi­jem ja i nji­ho­vo pot­pu­no za­jed­nič­ko od­su­stvo iden­ti­tet­ske pi­sme­no­sti, shva­tam i da se ne­kim ču­dom one da­nas pot­pu­no sla­žu i do­pu­nja­va­ju i kr­vo­žed­no vre­ba­ju ne­ku žr­tvu da je pri­ne­su na ol­tar, ali ovaj put će, na nji­ho­vu ža­lost, osta­ti glad­ni i pra­znih ša­ka.
Ko­sov­skom rva­nju i ova­kve gru­pi­ce i po­jav­ni ob­li­ci da­ju ma­ho­ve i sna­gu, jer gdje je ve­li­ka sve­ti­nja, ta­mo su i ve­li­ka, go­to­vo nad­čo­vje­čan­ska is­ku­še­nja i iza­zo­vi.
Bi­lo ka­ko bi­lo, do nas je, ni­je do spo­lja­šnjih okol­no­sti.